KLAVIRSKA SOBA

Šta ima da se kaže ako smo iza sebe imali ceo život za to, a onda nam odjednom ostane samo nekoliko minuta i sve je gotovo.“

Danijele i Bjanka poznaju se još od detinjstva. Ona je gimnastičarka i slikarka, a on pijanista. Čitave dane spokojnog detinjstva jedno drugom su društvo, uteha i podrška. Ali Danijele bi hteo da budu i nešto više, dok Bjankino mlado srce mašta o nečemu drugačijem što će doći i odvesti je u neki novi život, suviše neiskusna da na vreme prepozna pravu ljubavi i ceni osećanja koje je Danijele prema njoj gajio.
Međutim, život nikome od nas nije unapred dat, već je rezultat izbora koji pravimo. Kako bi se završila ova priča da je Bjanka prihvatila Danijelovu ljubav? Da li bi u životu sa njim bilo više radosti od života koji joj je doneo razvod braka i troje dece?
A on?

Ožalošćen bolešću i smrću svoje majke, razočaran neostvarenom ljubavlju, provlači se kao senka kroz život, kao duh u braku sa Kandinom, u kojem će emocije, pažnja i požrtvovanost ići samo u jednom smeru. U kući na jezeru, letargično pomiren sa onim što je moglo da bude, a nije, u društvu žene kojoj je dovoljno i sA!mo njegovo prisustvo, tavori predajući se muzici, kao jedinoj tvari kojoj je ostao veran.
Dvadeset godina kasnije srešće se Bjanka i Danijele ponovo, ali da li će jedno drugom reći sve što su oduvek hteli ili će se povući obeshrabreni vremenom koje za Danijela ističe sve brže.