Nezaboravan, uvjerljiv, napet i prelijepo napisan roman o životu mlade žene koju prevelika blizina moći dovodi u smrtnu opasnost.
Novi roman autorice nagrađivanog romana „Hamnet“.
Bračni portret
Zima 1561.
Lucrezia de’ Medici, vojvotkinja od Ferrare, odlazi sa suprugom Alfonsom u neočekivan posjet ladanjskoj vili. Dok sjedaju za večeru, Lucreziji sine da ju je suprug ovamo doveo sa zlokobnom namjerom. Kani je ubiti. Lucrezia ima šesnaest godina i dotad je vodila zaštićen život zaključana unutar najveće firentinske palače. Tu, u toj dalekoj vili, potpuno je prepuštena na milost i nemilost svojemu mužu i njegovu sve nestalnijem raspoloženju. “Maggie O’Farrell izvlači tanke niti povijesnih detalja i njima plete ovu priču o prerano sazreloj djevojci osjetljivoj na proturječnosti svojega položaja… Možda poznajete povijest i možda mislite da znate što dolazi, ali ne budite tako sigurni. Maggie O’Farrell i Lucrezia, sa svojim ‘kristalno jasnim, pravičnim gnjevom’, uvijek će biti korak ispred vas…
Maggie O’Farrell jedna je od najuzbudljivijih spisateljica na svijetu.”
The Washington Post
“Bogata detaljima, ova zavodljiva priča o moći, politici i borbi jedne žene za pravo na odlučivanje o vlastitu životu još je jedno remek-djelo autorice Hamneta.”
The Globe and Mail
“Ova vojvotkinja izgleda i zvuči živo. Maggie O’Farrell ima nevjerojatnu sposobnost staviti nas u Lucrezijinu vrlo neobičnu kožu. Čitatelj iskusi, duboko iznutra, Lucrezijinu iscrpljenost i užas kad samo nekoliko sati nakon vjenčanja bude ostavljena na čudnome mjestu, njezino vrtoglavo uzbuđenje i rastući osjećaj slobode u ranim danima njezina braka, njezinu odbojnost i strah kad na površinu izbiju ‘žestina i prijezir’ njezina muža… Konačni obrat tako je neočekivan i tako prekrasno izveden da je ovu čitateljicu rasplakao. Njime nam O’Farrell zorno pokazuje da je fikcija sposobna ponuditi narative suprotne onima iz prihvaćene povijesti te pred nama otvoriti maštovito obilje i treperav osjećaj mogućnosti.”
The Boston Globe
“Poetski napisan višeslojan roman… Čitateljima povijesne fikcije svidjet će se pojedinosti vezane uz kulturu, a Lucrezijina nevolja govori o modernim temama tzv. gaslightinga i ženine sposobnosti da upravlja svojim životom… O’Farrell majstorski elegantno i emotivno opisuje događaje poput Lucrezijinih priprema za vjenčanje i njezina osjećaja unutarnje snage dok gleda kako izlazak Sunca preobražava nebo iznad Alfonsove ladanjske vile. Autorica se pokazala jednako vještom u stvaranju napetosti i neizvjesnosti.”
Booklist
“Bračni portret nije samo još jedno veličanstveno štivo koje ne možeš pustiti iz ruku nego i uzbudljiv, potresan pogled na žensko zatočeništvo, kreativnost i – u konačnici – pobunu u svijetu kojim upravljaju neki vrlo okrutni muškarci.”
i newspaper
“Maggie O’Farrell izvanredna je stilistica, a njezini su likovi zadivljujući i uvjerljivi. Ona tako majstorski dočarava prizore, zvukove i mirise šume, dvorca i dvorišta da je krajolik renesansne Italije pravi dar za osjetila.”
BookPage
O AUTORICI
Maggie O'Farrell rođena je u Sjevernoj Irskoj, a trenutačno s obitelji živi u Škotskoj. Diplomirala je englesku književnost na Sveučilištu u Cambridgeu. Za svoj romaneskni prvijenac „Kad si otišao“ dobila je nagradu Betty Task, a za roman „Ruka koja je prva držala moju“ 2010. nagradu Costa. Za roman „Hamnet“ dobila je Women's Prize for Fiction i National Book Critics Circle Award.
Naš duboki očaj jednostavna je i topla priča koja plijeni odmjerenom dozom nježnosti i mudrosti. Dvojici sredovječnih cimera, Enderu i Četinu, događa se Nihal, djevojka koja im spletom nesretnih okolnosti ulazi u stan i poremeti njihov ustaljeni životni ritam, a u srcima napravi pravu zbrku. Sentimenti koje je izvukla iz njih zbunit će dvojicu dugogodišnjih prijatelja, baciti ih u najdublji očaj, ali i natjerati da preispitaju svoj odnos, vlastite unutarnje svjetove, svoje žudnje i tlapnje...
Barış Bıcakcı talentirani je i hvaljeni turski autor srednje generacije koji umije zaviriti u ljudsku dušu i iz tog kaosa izvući presudne trenutke za promišljanje važnih životnih pitanja. Ljubav, prijateljstvo i sve one sitnice koje život znače strune su u koje Bıcakcı udara sa suptilnim osjećajem za ritam i mjeru. Bez velikih riječi i drame, autor svoje junake vodi kroz rukavce svakodnevice; s njima patimo i smijemo se, s njima nam je toplo oko srca, a njihov nas očaj dira kao da je naš vlastiti. I tako do samoga nadom i optimizmom ispunjenoga kraja.
Haled Hoseini
Haled Hoseini je rođen 1965. godine u Kabulu, u Avganistanu. Njegov otac bio je diplomata u Ministarstvu spoljnih poslova Avganistana, a njegova majka je predavala farsi i istoriju u velikoj srednjoj školi u Kabulu. Ministarstvo spoljnih poslova šalje njegovu porodicu 1970. godine u Teheran, gde je njegov otac radio u avganistanskoj ambasadi.
U Teheranu su živeli do 1973, kada su se vratili u Kabul. Jula 1973, u noći kada je rođen najmlađi Hoseinijev brat, zbačen je avganistanski kralj Zahir Šah u državnom udaru, koji je bez krvi organizovao kraljev rođak Daud Kan. U to vreme, Hoseini je išao u četvrti razred, i već je bio otkrio književnost i bio očaran brojnim knjigama koje je čitao.
Avganistansko Ministarstvo spoljnih poslova 1976. godine još jednom premešta Hoseinijevu porodicu, ovog puta u Pariz. Bili su spremni da se vrate u Kabul 1980, ali je do tada Avganistan već doživeo krvavi komunistički prevrat i invaziju sovjetske vojske. Hoseinijevi su tražili i dobil politički azil od Sjedinjenih Američkih Država. Hoseinijeva porodica se u septembru 1980. preselila u San Hoze u Kaliforniji. Njegov otac je radio nekoliko poslova istovremeno i uspeo je da obezbedi svojoj porodici život bez socijalne pomoći. Haled Hoseini je maturirao 1984. i upisao se na Univerzitet Santa Klara, gde je diplomirao na osnovnim studijama iz biologije 1988. godine. Sledeće godine upisao se na medicinski fakultet „San Dijego“ Kalifornijskog univerziteta, gde je 1993. diplomirao. Završio je stažiranje u bolnici „Sidar-Sinaj“ u Los Anđelesu i 1996. započeo bavljenje internom medicinom. Međutim, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje.
Hoseini ima žive, nežne i lepe uspomene na mirnodopsku presovjetsku eru Avganistana, kao i na svoja lična iskustva sa avganistanskim Hazarima (plemena u Avganistanu, Pakistanu i Iranu). Jedan Hazar posebno je imao uticaja na malog Haleda – bio je to tridesetogodišnjak po imenu Husein Kan, koji je radio za Hoseinijeve dok su živeli u Iranu. Kada je Haled bio u trećem razredu, učio je Kana da čita i piše. Iako je njegov odnos sa Huseinom Kanom bio kratkotrajan i više zvaničan, Haled se uvek sećao topline i privrženosti koja se razvila među njima – to je odnos koji se odrazio u njegovom prvom romanu „Lovac na zmajeve“ (Laguna, 2006).
U maju 2007. godine objavio je drugi roman „Hiljadu čudesnih sunaca“ (Laguna, 2008). Obe knjige prodate su u preko 10 miliona primeraka u SAD i više od 38 miliona primeraka širom sveta.
Hoseini je 2006. imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a, Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija. Nadahnut putovanjem u Avganistan u svojstvu ambasadora UNHCR-a osnovao je neprofitnu Fondaciju Haled Hoseini za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u severnoj Kaliforniji.
Za više informacija o Haledu Hoseiniju posetite sledeće veb-sajtove: www.khaledhosseini.com i www.khaledhosseinifoundation.org.
Foto: Elena Seibert
Bestseler New York Timesa
Izbor književnog kluba Ris Viderspun
Evi Porter ima sve što jedna lepa devojka želi: savršenog momka, bajkovitu kuću sa belom ogradom i prostranim dvorištem i otmene prijatelje. Postoji, međutim, jedna začkoljica: Evi Porter ne postoji.
Identitet je najvažniji: Evi Porter. Čim joj tajnoviti šef gospodin Smit nadene ime i lokaciju koje će koristiti, njen zadatak je da sazna sve o gradu i ljudima koji žive o njemu. Zatim joj dodeljuje metu: Rajan Samner. Poslednji delić slagalice bitan za ovaj posao.
Evi ne zna ko je zapravo gospodin Smit, ali zna da je ovaj posao drugačiji nego prethodni. Rajan joj se uvukao pod kožu i ona mašta o drugačijem životu. Ali Evi ne sme da napravi nijednu grešku, naročito nakon onoga što se desilo prošlog puta.
Celog života radila je na tome da joj onaj pravi identitet, kome uvek može da se vrati, ostane neumrljan. Ali prošlost nikada ne miruje, Evi Porter mora da ostane oprezna da bi bila sigurna da je još uvek čeka budućnost kakvu želi. Ulog je veliki, ipak Evi je oduvek volela izazove.
„Ako tražite drugačiji triler koji će vas zaista oduševiti ovo je definitivno kanditat vredan pažnje. Nespojlujte sebi uživanje čitanjem prikaza, verujte svom instinktu i odmah se bacite na ovu knjigu.“
– goodreads.com
„Tajni identiteti, misteriozni šef i igra mačke i miša su me držali u napetosti do kraja.“
– Ris Viderspun
„Sjajno zamišljena radnja, fantastičan kraj.“
– Publishers Weekly
Autorka istorijskih romana i bestselera Devojka sa bisernom minđušom, Izuzetna stvorenja i Jedna nit.
Raskošna priča o porodici duvača stakla iz Murana.
Godine 1486. Venecija je raskošan trgovački grad na vrhuncu moći. Orsola Roso je najstarija kći u familiji muranskih duvača stakla. Na ostrvu poznatom po ovoj teškoj veštini i velikoj umetnosti nije predviđeno da porodičnu tradiciju izrade stakla nasledi žena, čak ni kada je izuzetno vešta i kad ume da pretoči fantastične vizije u maštovita umetnička dela. A baš te osobine krase Orsolu. Nakon očeve smrti ona će u tajnosti nastaviti da izučava zanat i svojim delima uvećava porodični imetak.
Dok u Veneciji vreme protiče polako poput topljenog stakla, pratimo priču o Orsoli i njenoj porodici kroz prizmu stvaralačkog trijumfa, ali i tragičnih događaja. Od doba kuge koja će opustošiti Veneciju do pljački vojnika koje će ogoliti njene velelepne palate, od vremena dominacije Murana i njegovih trgovaca do njegove metamorfoze u turističku atrakciju, žene iz porodice Roso čuvaće porodično nasleđe, umetnost i veze.
Ostrvo stakla je nesvakidašnji, predivan i opčinjavajući portret žene, porodice i grada koji su večni poput njihovog stakla.
„Trejsi Ševalije se vraća u svet srednjovekovnog zanata i daje nam još jednu odlučnu heroinu – staklarku koja prodire u zatvoreni svet muškaraca sa Murana. Pedantno istražena, dočaravajući lepotu venecijanske lagune, priča fascinantno nosi čitaoca kroz prostor i vreme.“
– Filipa Gregori
„Odvažan i prefinjen roman. Trejsi Ševalije nas s lakoćom vodi kroz vekove, prikazujući Veneciju uzdrmanu promenama, krhku ali nesalomivu, baš kao što je i čuveno muransko staklo.“
– Kejt Kvin
„Briljantna ideja sprovedena temeljno, sa samopouzdanjem i dubokom ljubavlju prema jednom izuzetnom gradu. Genijalan način pripovedanja u vremenskim skokovima.“
– Filip Pulman
Kada su palata i ceo dvor stavljeni pod krov... Kada su za sovama i ševama, kragujima i senicama, zaista stali da pristižu i kosovi u jatima... Kada su sve te ptice na beogradskom Gornjem gradu od ostataka stogova slame, začinskog i lekovitog bilja, kao i od preostalih pramenova vune, počeli da svijaju gnezda... Dakle, tek tada je protomajstor Petar lično despotu Stefanu Lazareviću predao one svoje lestve, kao da mu daje veleban, zamašan ključ. Rekao je:
– Od mene toliko...
Despot Stefan i Konstantin Filozof su još te prve noći, sa prozora dvorane za prijeme, gledali vatrene stogove u ravnici preko Save i Dunava. Dvor je bio useljen, ali kao da je samo to nedostajalo da u njemu počne da se živi.
Svih devet prozora su bili otvoreni. Gospodar i učitelj su stajali čas kraj jednog čas kraj drugog i posmatrali poplašćene plamenove, izvijene trine iskri koje se negde gore pridružuju zvežđu.
Šta je prethodilo izgradnji dvora despota Stefana Lazarevića u Beogradu, ko je bio „lutajući protomajstor“ Petar, romejski graditelj palata u Konstantinopolju, Veneciji i Sirakuzi, koji je s preporukama stigao u despotovu prestonicu, kako je putovao Mediteranom venecijanskim galijama i kako je tekla izgradnja dvora – otkriće čitalac u novom romanu Gorana Petrovića, koji hronološki prethodi romanu Ikonostas.
Palata je još jedna priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.
Nagrada „Predrag Matvejević“
Nagrada „Janko Polić Kamov“
U Brodu za Isu, ekološkom, lirskom, istorijskom, enciklopedijskom romanu čija se žanrovska klasifikacija može nizati unedogled, Robert Perišić upućuje ozbiljnu kritiku čovečanstvu pripovedajući o periodu antičke kolonizacije ostrva Vis kako bi promislio o čovekovoj vezi sa biljnim i životinjskim svetom, ali i principima koji su milenijumima ranije uspostavljeni i kroz vreme prenošeni, a koji su civilizaciju doveli do ambisa.
Uz pomoć dečaka Kalije, egipatske mačke Miu i magarca Mikra posmatramo nekadašnji svet, odnos između moćnih i slabih, kolonizatora i starosedelaca, svedočimo seobama i izgnanstvu, potrazi za novim domom, ljubavlju i slobodom.
Robert Perišić toplim poetskim stilom govori o osnivanju prve grčke kolonije na Jadranu ispisujući stranice na kojima progovaraju robovi i gospodari, sa kojih se čuju vreva glasova sa sirotinjske tržnice, zveket alata graditelja novog grada i pobedonosni usklici na ulicama Sirakuze.
„Lirski roman o drevnom Mediteranu (...) Graciozna meditacija o istoriji i prirodi iz pera pisca čija dela morate pročitati.“
– Kirkus Reviews
„Brod za Isu prevazilazi puki realizam i uvodi nas u svet izraza i simbola.“
– Nel Zink
„Ovaj snoliki roman nastoji da oslika privrženost koja se odupire zakonima civilizacije.“
– Wall Street Journal
„Prepuno osećanja.“
– City of Words
Arsen Korbin nema nameru da se oženi iz ljubavi. Njegova verenica je oduvek bila sredstvo za postizanje cilja, žena koju je želeo da osvoji, senka prošlosti s kojom se borio. Ali kada ona iznenada pogine, Arsenov veliki plan se raspada.
U šoku zbog njene iznenadne smrti, dok se nosi sa tugom i pitanjima na koja nema odgovore, Arsen se zbližava sa Vinifred Eškroft, koja dobija dugo željenu ulogu u predstavi Galeb u njegovom teatru. Spajaju ih tragedija i izdaja, no problem je u tome što se Arsen i Vini ne podnose. Nimalo.
Uprkos početnoj netrpeljivosti, njihova zajednička bol i traganje za istinom zbližavaju ih na neočekivane načine. Vini polako spušta gard pred razdražljivim milijarderom. Počinje da ceni njegovu duhovitost i neobičnu naklonost prema astronomiji. A Arsen, koliko god da je ciničan, sve više poštuje njenu posebnu ličnost.
Mogu li i pored otkrića mračnih porodičnih tajni da pronađu iskupljenje u međusobnoj neželjenoj privlačnosti? Ili će se njihovi putevi zauvek razdvojiti pod pritiskom prošlih grešaka dok se bore između ponovnih izdaja i nade za novi početak?
„Opsesija, izdaja, ljubav i tajna. Fenomenalna knjiga.“
– BookBistroBlog
Od autorke romana Preludijum i Tri hleba nasušna
Da li je moguće pobediti sistem i izboriti se za pravo na materinstvo?
Roman Zakon srca otkriva dinamičnu porodičnu dramu o pionirskoj borbi glavne junakinje Lepojke, koja usred procedure vantelesne oplodnje ostaje bez voljenog muža. Suočivši se sa tom tragedijom i novonastalim okolnostima, ona skuplja snagu i suprotstavlja se surovom sistemu pokušavajući da ostvari pravo na život toliko željenog nerođenog deteta. Savremeni zakon ne prati medicinska dostignuća u ovoj oblasti kako u svetu, tako i kod nas – svaka pojedinačna pobeda da se iz već začetog a zamrznutog embriona razvije novi život kamen je temeljac u njegovoj humanizaciji i modernizaciji. Lepojkina borba nije usamljena i važno je da se njena priča čuje, a opisana je toliko emotivno da se doživljava poput lične ispovesti.
„U Zakonu srca glavne junakinje su žene. Muževi, očevi, prijatelji, lekari su tu da bi se taj ženski princip još jače i bolje istakao i shvatio. A opet, muško-ženske ruke su ispreplitane, njihove misije objedinjene. Svi tragaju za srećom, smislom postojanja, ciljem kome vredi stremiti. Loza treba da se produži. Ali šta ako do začeća ne može da dođe? Kako tu može da pomogne vantelesna oplodnja? I kada čitalac svim srcem poveruje da ima nade, svedočiće brojnim preokretima, preživljavaće moralne i etičke dileme baš poput junaka ovog izvanrednog romana.“
– Ljiljana Šarac
„Tok ove priče nadigrava snaga žene, njena upornost i spremnost da pomera granice. U rečenicama glavne junakinje pronalazim promisli, dileme, sumnje i iskre nadanja mnogih žena. Da bi pretekao čovek u čoveku, nužna je njegova spremnost da prizna sopstvenu ranjivost. Tek tada je spreman za iskorak. Zakon srca još niko nije oborio.“
– Jasenka Lalović
Pripovest iz Malaške knjige Palih
Uzbudljiv, razdirući roman o ratu, intrigama i mračnoj, nekontrolisanoj magiji.
Ali lekcije postaju lekcije tek kad čovek dosegne stanje poniznosti nužno da ih posluša. Kad prevaziđe sve samoljubive izgovore i sva objašnjenja smišljena da se odbrani od čestite odgovornosti. U prirodi mu je da prvo napada, odričući se svih pojmova krivice i sramote. Da nasrne, gonjen užarenim besom, a onda se odšeta dalje ubeđen u sopstvenu pravednost.
„Nikada pre Erikson nije bio toliko ćudljiv, a tako razigran koliko u Zvonu pasa, čime je neobično dodao na težini svakom aspektu pripovedanja. Na poslednjih trista stranica nalazi se najspektakularniji spoj događaja koji ćete ikada pročitati u epskoj fantastici. Ne samo da Erikson povezuje desetak linija zapleta, već se bavi događajima koji su toliko epski i značajni da menjaju čitavu metafiziku malaškog univerzuma. Katartični vrhunac koji dobijamo nakon više od devetsto stranica emocionalno će potresti svakog čitaoca.“
– A Sky of Books and Movies Review
O
Briljantan roman o jednoj zemlji, jednom ratu i jednoj izgubljenoj mladosti
Dečje knjige nisu ga više zanimale. Sva Sokolova oka i Lastavičja krila iz indijanskih priča činila su mu se nekako lažna i nevažna. Vukove pesme govorile su mu o nečem isuviše dalekom i prošlom. Rat se tamo prikazivao u blesku oružja, u zveketu oklopa, u lepršanju čekrkli čelenki, u belim čadorima, u zlatnim jabukama i samurovim dolamama; noću je mesec plovio nad krvavim razbojištem po kome leže kao da spavaju pali junaci. Rat koji je Nenad znao bio je siv, bez lepote, zarastao u blato, trulog mesa koje se raspada u mirisu karbola, rat gladi, tifusa, cenzure...
Branimir Ćosić je romanom Pokošeno polje ostavio potresno svedočanstvo o stradanju civila i srpske vojske tokom Prvog svetskog rata, ali i upečatljivu sliku Beograda tridesetih godina 20. veka. Prvi deo romana je pretežno autobiografski i oslikava sve užase i surovost rata viđenog očima prerano sazrelog dečaka Nenada Bajkića. U drugom delu Nenad je odrastao i kao novinar jednog prestoničkog lista opisuje stresan rad u redakciji i beskrupulozno bogaćenje kapitalista. Ćosić je pisao vešto, smelo i bez zadrške. Kritički je sagledavao svet, uviđajući opšte moralno posrnuće i nestanak empatije.
„Ćosić je napisao roman kojim je objasnio sve razloge i sklonosti padu ratom osakaćenog srpskog društva. Pokošeno polje je lična a ujedno srpska istorija Velikog rata i godina koje su usledile. Sačuvana je autorova Knjiga rada i u njoj nedoumice oko naslova ovog romana: Osvajači, Nesrećnici, Kuća od karata i naposletku Pokošeno polje. Kada bi se čitali kao strofa, ova četiri naslova bili bi najkraća i najtačnija pesnička istorija jednog naroda i jednog veka.“
– Čedomir Antić
„Knjiga oko koje se ceo svet otima.“
– Le Figaro
Desetogodišnja Mona je u opasnosti da oslepi. U strahu da Mona možda nikada neće upoznati istinsku lepotu sveta, njen deda odlučuje da joj predstavi najlepša umetnička dela. Zajedno će krstariti pariskim muzejima Luvr, Orse i Bobur, zadivljeni i dirnuti, opčinjeni pred prizorom slika i skulptura. U susretu s remek-delima, od Botičelija, Vermera, Goje, Kurbea, preko Fride Kalo i Pikasa, pa do savremenih ostvarenja, Mona otkriva moć umetnosti da daruje, pobuđuje sumnju, melanholiju ili pobunu.
Veliko delo inicijacije u umetnost i u život, priča o neraskidivoj vezi između devojčice i njenog dede, roman Monine oči preveden je na više od trideset jezika čak i pre nego što je objavljen u Francuskoj, i tako je postao međunarodni izdavački fenomen.
„Evo romana koji je već postao savremeni klasik! Kako otkriti čudesa svetske umetnosti kroz hodočašća dede i njegove unuke, u 52 poglavlja, za 52 nedelje, u susretu s 52 umetnička dela. Očaravajuća knjiga za ljubitelje umetnosti i književnosti!“
– Le Divan
„Virtuozni roman.“
– Le Monde
„Književni fenomen koji će vas naterati da pohrlite u muzeje.“
– Télérama
„Knjiga osuđena na uspeh.“
– Elle
„Priča o saučesništvu između dede i unuke, o uživanju u umetnosti i duhovnom bogatstvu.“
– Il Messagero
Sto je postavljen za ponoćnu gozbu. Poslužite se.
Sve je počelo pre petnaest godina.
Zapamtite, prošlost možete da krijete, ali ne i da sakrijete…
Dobro došli na otvaranje Dvorca, najnovijeg i najtraženijeg luksuznog odmarališta, za koji se nemilice trošilo pri restauriranju da bi ugođaj gostima bio potpun. U vazduhu se oseća miris đumbira i grejpfruta i još nečeg na prvi mah poznatog… Pažljivo odabrani gosti, stari prijatelji i zakleti neprijatelji, bezbrižno uživaju u letnjoj večeri uz čašicu alkohola i neobavezno ćaskanje, dok beskrajni bazen svetluca na mesečini… A oko Dvorca i savršeno pokošenog smaragdnog travnjaka prostire se drevna šuma prepuna tajni. Frančeska Medouz, vlasnica Dvorca, poput vile nemo posmatra goste i uživa u pažnji koju dobija od prisutnih zvanica. Idilični vikend na bajkovitom posedu prekidaju nezvani gosti, ali i nemili događaji.
„Prepuno zanimljivih zapleta i obrta… Savršena knjiga za ljubitelje misterija i serije Beli lotos.“
– Skimm
„Prožet mračnim humorom, s prepoznatljivim zapletima i nezaboravnim likovima, Ponoćna gozba je dosad najbolje delo koje je Lusi Foli napisala.“
– Kris Vitaker
„Ponoćna gozba ima sve što želite od jednog trilera.“
– Harper’s Bazaar
„Fenomenalan roman koji ostavlja bez daha.“
– Le Parisien
Polin je mlada sobarica koja radi u legendarnom hotelu Mejps u Rinu u Nevadi. Jednog dana se od nje traži da zameni koleginicu i očisti apartman 614, ali iako joj je rečeno da je prazan, pred njom se pojavljuje ošamućena, pospana žena. Njih dve započinju neposredan razgovor, i Polin ubrzo postaje poverenica gošće apartmana. Tek kada izađe iz njega i podnese unakrsno ispitivanje upravnice hotela i svojih kolega, ona saznaje da je krhka gospođa Miler zapravo Merilin Monro čiji se boravak u Rinu poklapa sa raspadom njenog braka sa Arturom Milerom i snimanjem njenog poslednjeg filma Neprilagođeni. Među njima će se roditi neočekivana prisnost koja će vam slomiti srce.
Ovo je iskren, zadivljujući roman i priča o svetovima koji se obično ne preklapaju. Svedočanstvo trajne moći ženskog prijateljstva istovremeno je intiman portret Merilin Monro i one njene malo poznate strane.
„Trebalo je hrabrosti za hvatanje ukoštac s mitom o Merilinki. Tatjanu de Rone nije zanimala legenda o njoj, posuta štrasom i šljokicama, već naprotiv žena od krvi i mesa. Ona je krhka i umorna. Da sve bude intrigantnije, glavna junakinja nije ona već Polin, njena sobarica.“
– Le Figaro
„Oda prijateljstvu, životu i nadi u teško ostvarljive snove koji se obistinjuju.“
– babelio.com
„De Rone je u ovom pitkom romanu oslikala kulise poslednjeg filma Merilin Monro i portret uzajamne ženske podrške, katkad bolne, u kojoj su se spojile životne putanje dva krhka bića.“
– Le Point
„Ko si ti?“, reče Gusenica.
Ovo nije bilo ohrabrujuće kao početak razgovora. Alisa je odgovorila, pomalo stidljivo: „Ja… teško mogu to da kažem, gospodine, ovog trenutka… samo znam ko sam bila kad sam ustala jutros, ali sam se od tada više puta promenila.“
Kada prateći Belog Zeca upadne u zečju jamu, Alisa će se naći u svetu u kojem nemoguće postaje moguće i ništa nije onako kao što izgleda. Tu će sresti niz neobičnih likova, od izumrle ptice Dodo do Češirskog mačka, koji iščezava, i prisustvovati ludoj čajanci i nadrealnom suđenju.
Kako bi shvatila apsurd koji je okružuje, Alisa će morati dobro da razmisli i preispita sve što se podrazumeva.
Sada dostupan u novom prevodu Zorana Penevskog, roman Alisa u Zemlji čuda je remek-delo svetske književnosti koje više od vek i po ne prestaje da fascinira generacije čitalaca širom sveta.
„Nijedna priča u istoriji engleske književnosti me nije oduševila koliko Alisa u Zemlji čuda Luisa Kerola.“
– Volt Dizni
Svoje zapise, razmišljanja, ispise iz pročitanih knjiga, pripovedačke zamisli, beleške o ljudima i pojavama, jeziku i književnosti Andrić je počeo da piše još 20-ih godina XX veka, kada je još pisao ijekavicom, i skupljao ih u fasciklu pod simboličnim nazivom „Znakovi pored puta“. Ovi zapisi ostali su neobjavljeni za piščevog života, ali ih je do kraja Andrić dopunjavao, doterivao i unosio u neku od celina koje čine ovu knjigu jedinstvenom u našoj književnosti:
Nemiri od vijeka
Za pisca
Slike, prizori, raspoloženja
Nesanica
Večiti kalendar maternjeg jezika
Neiscrpno vrelo mudrosti, „Znakovi pored puta“ već skoro pola veka omiljeno su štivo mnogih generacija, knjiga koja se sa podjednakim uživanjem može čitati gde god se otvori, riznica najraznolikijih saveta, zapažanja i životnih uvida koje je ovaj pisac upućivao ne samo čitaocima nego i samome sebi.
Posebna vrednost ovog Laguninog izdanja su prevodi pojedinih izreka i citata stranih pisaca koje je Andrić u originalu na nemačkom, latinskom, francuskom i dr. jezicima unosio u svoju fasciklu, a koje u dosadašnjim izdanjima ovog osobenog dela nisu prevedeni.
Ovo luksuzno izdanje štampano je u tvrdom povezu, sa koricama od kože.
