MONINE OČI

Novi roman iz zaostavštine pisca kultnog romana Dorotej Duhovit, ironičan, leksički prebogat roman stiže nam iz zaostavštine Dobrila Nenadića, poznatog ariljskog malinara i plodnog romansijera koji se poput meteora vinuo u književne vrhove novije srpske književnosti već svojim prvim romanom Dorotej. Njegov poslednji roman Bekstvo iz raja predstavlja neku vrstu Nenadićevog testamentarnog omaža rodnom selu, a šire i metaforično – svom narodu, kojeg su u prošlom veku, kao i u ovom romanu, zadesila razna čuda: rat, „oslobođenje“, Informbiro, posleratni otkup, socijalizam i otrežnjenje, pa ljubav, zavist, komšijske čarke i seoske legende, sve ono što tvori socijalnu dramu istorijske i političke realnosti u kojoj se narod našao u XX veku. Sažeti, mudri i nepogrešivi sudovi Nenadićevih junaka o svojoj mahom tragičnoj sudbini čine još uverljivijim glas pripovedača: kao da naracija teče iz vekovnog kolektivnog glasa koji nastavlja da vedro i uspravno nadživljava nedaće što ga neprestano progone. „Čitljiva rečenica i zavodljiva priča ostajali su nepromenljivo u osnovi Nenadićevog romanesknog sveta koji se tematski kretao između srpskog srednjeg veka i humorno-satirične slike provincijskih karaktera i mentaliteta.“ – Gojko Božović „Nenadićeva rečenica ima intenzitet usmenog kazivanja, puna je kolokvijalnih idioma, potom retkih reči, arhaizama i lokalizama. Pisac ume da uposli jezik tako da on ponekad preuzme inicijativu, pa priča postaje zavodljiva na jedan gotovo organski, fiziološki način, neprestano podstican pitanjem ’šta je bilo dalje’. Ne treba zaboraviti ni pripovedačev dar za humorno, kadikad i karikaturalno-sprdačko predstavljanje likova, što neposredno proishodi iz duha podneblja, iz onoga tipa kulture kojem Nenadić rođenjem pripada, a izdašno se naslanja i na najbolju tradiciju srpskog realizma.“ – Mihajlo Pantić

Senzacionalno otkriće rukopisa šezdeset godina nakon autorove smrti. „Čudo!“ – Le Monde „Pred nama je značajan tekst.“ – Le Point Neponovljiv, gorljiv i čudovišno prodoran glas kakav poznajemo iz Putovanja nakraj noći ponovo se obrušava na nas u svoj svojoj silini u ovom romanu, pronađenom šezdeset godina posle Selinove smrti. Na samom početku knjige Ferdinand pripoveda kako je, teško ranjen u desnu ruku i u glavu, oktobra 1914, u Belgiji, u Polkapeleu, ležao na zemlji, prekriven krvlju, okružen leševima, umirući od gladi i žeđi. Nakon što se onesvestio, probudio se u ambulanti, s tutnjavom u glavi. Taj višenedeljni boravak u vojnoj bolnici zauzima veći deo priče i ispunjen je živopisnim junacima: velikodušnom bolničarkom Espinas, ranjenim drugarom iz bolničke sobe Kaskadom i njegovom ženom, prostitutkom Anžel, koja će sa našim pripovedačem sklopiti unosan posao. Ova pripovest odiše verodostojnošću koja navodi na pomisao da je posredi priča o stvarnim sećanjima, ali što priča više odmiče, teže je razdvojiti stvarnost od fikcije. Prožet crnim humorom, erotskim scenama i opisima spasavanja ranjenika, ovaj roman se uvlači pod kožu, nošen vrtlogom Selinovog surovog, sirovog i eksplicitnog stila. „Dosad nije napisan ovakav prikaz užasa Velikog rata, do te mere intenzivan da drugi poznati opisi izgledaju previše umetnički i sublimirano.“ – New Yorker „Zapanjujući roman. Njegova neposrednost, lajtmotiv fizičkog bola, razvratni i dešperatni milje ranjenih vojnika u poljskoj bolnici iza linije fronta, odbiće vas ili privući svojim sardonskim duhom prožetim iskrama nežnosti.“ – World Literature Today „Selinov furiozni stil je u punoj snazi, a njegov mali obim to dodatno ističe. Obožavaoci će biti oduševljeni.“ – Publishers Weekly