Sve u vezi s njom bilo je osrednje, osim njenih želja i njenih osjećaja. - Albert Thibodeau
Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni građani, jednostavnost, činilo joj se kao izuzetak u svijetu, puka nesreća u koju je upala, dok se izvan tog kruga protezala beskrajno prostrana zemlja blaženstva i strasti.
Kada se udala za Charlesa Bovaryja, Emma je mislila da će joj brak donijeti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Charles je bio samo običan seoski ljekar i njihov život na selu nije imao ništa od romantičnog uzbuđenja za kojim je Emma žudjela. Želeći ostvariti svoje snove, Emma će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi.
Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija građanskog društva, Emma Bovary je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije.
Zahvaljujući Flaubertovom preciznom jeziku, njegovoj pedantnosti u prikazivanju stvarnosti i njegovim nezaboravnim likovima, Gospođa Bovary je jedan od stubova moderne svjetske književnosti.
Od svih mojih knjiga, ova mi je omiljena.
– Charles Dickens
Hoću li postati glavni junak svog života ili će ta titula pripasti nekom drugom - ove stranice će to već pokazati. Priču ću započeti od samog početka: Rođen sam (kako su mi rekli, a ja sam im vjerovao) u petak u dvanaest sati navečer. Prema priči, sat je počeo otkucavati i ja sam zaplakao u istom trenutku.
Život Davida Copperfielda nije nimalo lak; nakon nezgodnog rođenja nakon očeve smrti i kratkog, idiličnog perioda provedenog s nježnom majkom, njegovo djetinjstvo obilježava pojava tiranina očuha. Kada se, potpuno nespreman, nađe u svijetu punom nedaća, meta eksploatacije i obmane, David sazrijeva i, na putu ka odrasloj dobi, susreće plejadu likova, i okrutnih i dobrih, od podlog Juraja Heapa, preko ekscentrične tetke Betsy Trotwood, do veselog, pričljivog gospodina Micawbera.
Roman, koji je Dickens opisao kao svoje omiljeno djelo, prikazuje društveni i ekonomski kontekst vremena u kojem je napisan. David Copperfield je također polu-autobiografski roman u kojem se, riječima samog Dickensa, "prepliću složene niti istine i mašte". Oslanjajući se na vlastita iskustva, Dickens je stvorio možda svoje najdirljivije i najpopularnije djelo, ispunjeno, podjednako, i tragedijom i komedijom.
U novom prijevodu Nevene Andrić, ovaj klasik engleske književnosti osvojit će srca modernih čitatelja i potaknuti ih da uživaju u drugim književnim draguljima iz našeg izdanja posvećenog remek-djelima svjetske književnosti.
"Dickens, bravo!"
– William Makepeace Thackeray
"Najveće djelo najvećeg romanopisca svih vremena."
- Lav Tolstoj
"Najsavršeniji Dickensov roman."
– Virginia Woolf
"David Copperfield je Dickensov Hamlet. Nijedan roman me nikada nije toliko dirnuo."
– Nick Hornby
Podeljena sreća je udvostručena sreća. Podeljeni bol je prepolovljeni bol.
Šadi zna previše za jednu trogodišnju devojčicu. Zna da u njenom gradu Kabulu vladaju surovi ljudi koji se zovu talibani. Zna da joj je otac u opasnosti jer se protiv njih borio. Zna da je za nju i žene u Avganistanu „sloboda stvar prošlosti“, kao što joj je majka objasnila kada se rodila njena sestra Džahan.
Godinu dana kasnije talibani joj provaljuju u kuću. Za nekoliko trenutaka njen život će se svesti na jednu kutiju, mlađu sestru Džahan i obećanje dato majci da će zauvek čuvati sreću u srcu. Uprkos užasnim udarcima sudbine, ljudskoj surovosti i životu u zemlji u kojoj je najveći neprijatelj ženska prosvećenost, Šadi će se truditi da na svaki način održi to obećanje...
Hiljadu puta Sreća je veličanstvena priča o umetnosti preživljavanja, borbi, nadama, i nezadovoljenoj gladi za slobodom i pravdom hiljade žena koje poput Šadi znaju da je solidarnost jedini put ka konačnom oslobođenju.
„Ako ste voleli Lovca na zmajeve, romani Sibe Šakib će vas osvojiti.“
– Der Spiegel
Nagrade Andrew Carnegie Medal for Excellence in Fiction i Barnes & Noble Discover
„Očaravajuće... Snažan i osećajan prikaz beskrajne snage porodičnih veza.“
– Publishers Weekly
U julu 1962. porodica Indijanaca stiže u Mejn da bere borovnice. Nekoliko nedelja kasnije četvorogodišnja Ruti, najmlađe dete u porodici, misteriozno nestaje. Njen šestogodišnji brat Džo poslednji ju je video kako sedi na kamenu u dnu polja, i ta slika će ga proganjati godinama.
U Mejnu odrasta devojčica po imenu Norma, jedino dete u imućnoj porodici. Njen otac je emocionalno distanciran, a majka previše zaštitnički nastrojena. Normu često uznemiravaju snovi i vizije koje više liče na sećanja nego na maštu. S vremenom shvata da njeni roditelji kriju nešto od nje. Ne odustajući od svoje intuicije, provešće decenije pokušavajući da pronikne u porodičnu tajnu.
Dirljiv i pun nade, roman Berači borovnica snažna je priča o stradanju jedne porodice i nepopravljivoj šteti koja joj je naneta.
„Zapanjujuća proza i evokativna pripovest Amande Piters oduševila nas je tugom i čežnjom njenih likova.“
– Žiri nagrade Andrew Carnegie Medal of Excellence for Fiction
„Pitersova vešto drži pažnju čitalaca od prve do poslednje stranice. Berači borovnica nisu misterija, već pripovest junaka koje je autorka toliko uverljivo prikazala da sa lakoćom možemo da se poistovetimo s njima.“
– New York Journal of Books
„Osećajna i razorna saga čiji će vas emocionalni vrhunac dirnuti do suza.“
– CrimeReads
„Snažna poruka o istini, oproštaju i isceljenju.“
– Washington Post
Jedan od najznačajnijih romana svetske književnosti.
Remek-delo ruske književnosti, Zločin i kazna svrstalo je Dostojevskog u red najznačajnijih svetskih romanopisaca. Oslanjajući se na sopstveno iskustvo iz zatvorskih dana, u grozničavom tonu i na ubedljiv način, autor pripoveda priču o Raskoljnikovu – siromašnom studentu mučenom nihilizmom i borbom između dobra i zla. Verujući za sebe da je iznad zakona i ubeđen u to da viši ciljevi opravdavaju sredstvo, on brutalno ubija lihvarku za koju kaže da je „ništavna, zla, bolesna baba koja nikome nije potrebna... koja ni sama ne zna zašto živi i koja će ionako već danas-sutra umreti“. Skrhan osećajem krivice, on će otpočeti proces pokajanja koji će mu korenito promeniti pogled na svet.
„Dostojevski je pisao prozu o zaista važnim pitanjima. Pisao je prozu o identitetu, moralnoj vrednosti, smrti, volji, odnosu telesne i duhovne ljubavi, pohlepi, slobodi, opsesiji, razumu, veri, samoubistvu. A to je izveo bez ikakvog svođenja svojih likova na glasnogovornike ili svojih knjiga na traktate. On je uvek obuzet pitanjem šta znači biti ljudsko biće – odnosno kako biti prava osoba, neko čiji život prožimaju vrednosti i principi – a ne tek izrazito pronicljiva životinja sposobna za samoodržanje.“ Dejvid Foster Volas
A i sve ostalo na svetu mu izgledaše tako besmisleno i ništavno kad se uporedi sa onim strogim i veličanstvenim sklopom misli što su ga u njemu izazivali: slabljenje njegovih sila usled isteka krvi, bolovi i očekivanje bliske smrti. Zagledavši se u oči Napoleonu, knez Andrej razmišljaše o ništavilu ljudske veličine, o ništavnosti života kome niko nije mogao da shvati značaj, i o još većoj ništavnosti smrti, čiji smisao niko živi nije mogao da shvati i objasni.
Rat i mir je filozofski, istorijski i epski roman-reka u kojem Lav Tolstoj analizira složen proces istorijske stvarnosti, društvene dinamike i ljudskog ponašanja. Ideali i smisao ljudskog postojanja centralna su tema ovog remek-dela. Radnja se odvija tokom Napoleonove invazije na Rusiju 1812. godine i prati sudbine troje junaka: Pjera Bezuhova, vanbračnog sina jednog plemića, koji se bori za svoje nasledstvo i duhovno ispunjenje, kneza Andreja Bolkonskog koji ostavlja svoju porodicu da bi ratovao protiv Napoleona, i Nataše Rostove, prelepe mlade grofice koja intrigira obojicu.
Kako Napoleonova vojska napreduje, tako nam Tolstoj u sve širim potezima oslikava pozadinu istorijskih dešavanja, pa se na poleđini ove impresivne freske pojavljuju seljaci, vojnici i građanstvo u svojoj borbi sa problemima doba u kojem žive. Što se više pred nama razvija ova fascinantna saga, tako njeni junaci prevazilaze svoje književno obličje i postaju sve dirljivije i čitaocu bliže figure.
„Najveći ratni roman u istoriji književnosti.“
– Tomas Man
Jedan od najznačajnijih romana XX veka.
Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.
Jozef K., perspektivni prokurista jedne velike banke, uhapšen je na svoj 30. rođendan, rano ujutro, čim je otvorio oči. Optužba nije poznata, baš kao ni to pred kojim se sudom vodi postupak i kakav će biti njegov tok. Jozefu K. saopštavaju da sud ne želi da remeti njegov uobičajeni način života, te da se on, u skladu s tim, slobodno može vratiti svakodnevnim aktivnostima. Međutim, K. se narednih dana i meseci sve više zapliće u nevidljivu mrežu svog procesa i nedokučivog suda koji ga je pokrenuo. Korak po korak, Jozef K. saznaje da „sve pripada sudu“.
Uoči svog 31. rođendana, godinu dana po hapšenju, Jozef K. spremno čeka dželate…
Kafka je sve do danas ostao jedinstvena pojava u svetskoj književnosti, a decenije koje su protekle od nastanka njegovih dela nimalo nisu umanjile njihovu modernost i aktuelnost. Roman Proces čitaoca suočava sa neverovatnim, uznemirujućim svetom ispunjenim obezličenim pojedincima i apsurdnim događajima, koje autor, međutim, prikazuje kao sasvim normalne i uobičajene. Kafkina groteskna proza na granici halucinacije i zbilje nepogrešivo nas i dan-danas uvlači u svoj uznemirujući svet, poput odraza u nekom iskrivljenom ogledalu, za koji nismo sigurni da li je travestija, proročki lucidna dijagnoza… ili i jedno i drugo.
Autorka bestselera Ostrvo nestalog drveća i Vašljiva palata
Uži izbor za Bukerovu nagradu
„Sjajno, živopisno i bezvremensko, baš poput reka.“
– Filipa Gregori
U Londonu 1840. godine pored smrdljive, kanalizacionim vodama ispunjene reke Temze, rođen je Artur. Uz nasilnog oca i obolelu majku, jedini spas pruža mu izuzetno pamćenje. Zahvaljujući tom daru dobija mesto šegrta u vodećoj izdavačkoj kući i pred njim se otvara novi svet, daleko od sirotinjskih četvrti, a jedna knjiga posebno privlači njegovu pažnju: Niniva i njeni ostaci.
U Turskoj 2014. godine, desetogodišnjoj Narin, dijagnostikovan je redak poremećaj koji će uskoro izazvati potpuni gubitak sluha. Pre nego što se to dogodi, njena baka je odlučna da je posveti u svetom iračkom hramu. Ali s rastućim prisustvom ISIS-a zemlja njenih predaka uz Tigar nestaje, a Narinino vreme ističe.
U Londonu 2018. godine, tek razvedena Zalika seli se u čamac na Temzi kako bi pobegla od bivšeg supruga. Bez ikog bliskog, Zalika je odlučila da za mesec dana oduzme sebi život, a onda će jedna neobična knjiga o njenoj domovini promeniti sve.
Ovaj zadivljujući pripovedački podvig prepliće sudbine troje ljudi kroz jednu jedinu kap vode, kap koja se iznova pojavljuje kroz vekove. Kao izvor života i glasnici smrti, reke Tigar i Temza nadilaze istoriju, prevazilaze sudbinu jer „Voda pamti. Ljudi su ti koji zaboravljaju.“
„Briljantan, nezaboravan roman koji u mnogo nijansi i složenosti postavlja velika pitanja o tome ’ko poseduje prošlost’.“
– Meri Bird
„Čudesna, genijalna i predivna knjiga. Moderni klasik. Elif Šafak je jedna od najvećih književnica našeg doba.“
– Piter Frankopan
„Napravite mesta za Elif Šafak na svojoj polici. Napravite mesta za nju i u svom srcu. Nećete zažaliti.“
– Arundati Roj
„Elif Šafak je jedinstven i moćan glas u svetu književnosti.“
– Ijan Mekjuan
Roman koji je od svih autoru bio najdraži.
Čime ćete spasti svet i u čemu ste za njega našli pravi put, vi, ljudi nauke, industrije, trustova, nadnica i ostalog? Čime? Kreditom? Šta je kredit? Čemu će vas kredit dovesti?
Knez Miškin je antipod svih onih gordih likova Dostojevskog kojima je glavni strah u životu da ne ispadnu smešni pred drugima – od Goljatkina iz Dvojnika, preko junaka Zapisa iz podzemlja, do zelenaša iz Krotke. On je uspeo da u sebi potisne i najmanji znak samoljublja i dospeo do smirenosti kao najvišeg cilja. U liku kneza Miškina Dostojevski je hteo da prikaže apsolutno dobrog čoveka, a predočio je tragediju nesvakidašnjeg junaka.
„Samo su još Šekspirova dela umela da budu ovako uzbudljiva.“ Virdžinija Vulf
„Najhrabriji roman Fjodora Dostojevskog.“ Džozef Frank
Je li istina, kneže, da ste jednom govorili da će svet spasti „lepota“? Gospodo – obratio se glasno svima – knez tvrdi da će lepota spasti svet.
Nakon nekoliko godina provedenih u švajcarskom sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u Petrograd. Polako se ponovo uključuje u visoko društvo, kojim vladaju novac, moć i romantične intrige. Dobronameran i naivan, knez Miškin će se naći u ljubavnom trouglu sa mladom i lepom Aglajom Jepančinom i zloglasnom Nastasjom Filipovnom. Međutim, njegov čisto estetski doživljaj ženske lepote bez ikakve primese seksualnih želja u velikoj meri uzrokovaće drame u njihovim odnosima.
U suprotnosti sa ostatkom sveta, njegova bezazlenost i gotovo detinja iskrenost od Miškina će načiniti najpozitivnijeg ali i najneprilagođenijeg junaka Fjodora Dostojevskog.
„Svi koji o Idiotu govore kao o mom najboljem delu imaju nešto posebno u načinu razmišljanja, što me je uvek iznenađivalo i dopadalo mi se.“ Fjodor Dostojevski
Najuticajnija tragedija u istoriji svetske književnosti Hamlet je bio najpopularniji Šekspirov komad još za njegovog života, a danas, više od četiri veka kasnije, prikazuje se na repertoarima pozorišta širom sveta u različitim adaptacijama.
Hamlet je tragedija osvete sina za očevo ubistvo: stric mu je ubio oca, oženio se njegovom majkom i vlada državom. Danski kraljević je isuviše složena ličnost da bi bez razmišljanja i bez oklevanja pristupio izvršenju zadatka, pa poseže za maskom ludila. U svojim monolozima on ponire do najtežih protivrečnosti sa kojima se ljudsko biće može suočiti, a pitanje „biti il’ ne biti“ podiže se na opšti nivo. Stoga je Hamlet verovatno najprovokativnija Šekspirova tragedija jer postavlja osnovna pitanja o smislu ljudskog postojanja.
„Šekspirova drama je ogledalo života.“
– Samjuel Džonson
„Kraljević Hamlet se suočava sa potrebom da izvrši veliki čin čiji teret duša nije spremna da podnese. On je divno biće koje posrće pod bremenom od koga ne može da se odvoji.“
– Johan Volfgang Gete
„Hamlet je Mona Liza literature.“
– T. S. Eliot
„Jedan od najvećih romana ikada napisanih.“
– Vilijam Somerset Mom
Ko bi mogao slutiti da se pod tim devojačkim licem, tako bledim i tako blagim, skrivala nesalomljiva odlučnost da radije hiljadu puta pogleda smrti u oči negoli da se odrekne uspeha!
Zgodan, inteligentan i ambiciozan, sin nepismenog strugara Žilijen Sorel odlučan je da se uzdigne iznad svojih skromnih provincijskih korena. Razapet između dva moćna sveta, crkve koju simboliše crno, i vojske koju simboliše crveno, ubrzo shvata da se uspeh može postići samo prihvatanjem suptilnog koda licemerja po kojem društvo funkcioniše.
Upleten u opasnu vezu sa prelepom gospođom De Renal i uticajnom gospođicom De la Mol, čini se da je njegov uspon na društvenoj lestvici neizbežan. Ipak, u društvu koje više ceni bogatstvo i poreklo nego zasluge, Žilijenova potraga za uspehom imaće kobne posledice…
Remek-delo psihološke iznijansiranosti i društvene kritike, Crveno i crno je maestralan prikaz ljudske želje i neumoljive težnje za moći u nemilosrdnom i surovom svetu.
„Poslednji od velikih francuskih psihologa.“
– Fridrih Niče
Mari Anri Bel (1783–1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal, jedan je od najznačajnijih francuskih pisaca devetnaestog veka. Rođen je u Grenoblu, na jugoistoku zemlje, ali se kao veoma mlad našao u Parizu gde je pre svega želeo da postane dramski pisac. Umesto toga, zahvaljujući rođačkim vezama, dobio je čin potporučnika u vojsci i pratio je Napoleona u pohodu na Italiju. Tokom Napoleonove vladavine nalazio se na raznim položajima u carskoj administraciji, prvo u Kraljevini Vestfaliji – vazalnoj državi na teritoriji današnje Nemačke – a kasnije i u Parizu, gde je služio na visokoj funkciji revizora pri Državnom savetu. Učestvovao je i u neuspeloj invaziji na Rusiju 1812. godine, a nakon Napoleonovog poraza 1814. napustio je Francusku i nastanio se u Milanu, gde je ostao do 1821. Kao poštovalac Napoleona i liberal, Stendal nije imao simpatija prema konzervativnom režimu koji je uspostavljen nakon restauracije, i osećao se komotnije u Italiji. Pre nego što je počeo da objavljuje prozu, Stendal je pisao biografske, kritičke i putopisne tekstove, među kojima se izdvajaju putopis Rim, Napulj i Firenca (1817), delo Istorija slikarstva u Italiji (1817), kao i Napoleonova biografija koja je objavljena tek 1829. godine. Nakon povratka u Pariz objavljuje studije O ljubavi (1822) i Rasin i Šekspir (1823–1825), studiju koja se smatra značajnim doprinosom teoriji romantizma. Prvi roman, Armans, objavio je 1827, a Crveno i crno 1830. Te godine, nakon Julske revolucije i uspostavljanja liberalne monarhije Luja Filipa, ponovo je poslat u Italiju, sada kao konzul u Čivitavekiji i Papskoj državi. Tamo će započeti niz nezavršenih autobiografskih dela koja će biti objavljena posthumno. Krajem tridesetih godina ponovo će boraviti u Parizu gde će 1839. izaći roman Parmski kartuzijanski manastir, uz Crveno i crno Stendalovo najznačajnije delo. Umro je u Parizu, tokom odsustva sa konzulskog posla u Italiji, 1842. godine.
U svom poslednjem delu, Fjodor Dostojevski je sabrao skoro sve najvažnije teme, motive i ideje koje je ugradio u svoje dotadašnje stvaralaštvo. Motiv ubistva i istrage bio je centralni u Zločinu i kazni, rivalstvo oko žene između oca i sina opisano je u Mladiću, a suparništvo dveju harizmatičnih, kontrastnih žena oko muškarca u Idiotu. Filozofsko-religijska predstava o iskonskom zemaljskom raju, odnosno (ne)mogućnosti njegovog ponovnog vaspostavljanja tematizovana je u Mladiću i u pripoveci San smešnog čoveka, a totalitarne ideološke koncepcije u Zlim dusima.
Zbog toga mnogi proučavaoci Dostojevskog Braću Karamazove nazivaju još i „romanom sintezom“ i autorovim najboljim delom.
„Ni na jedno svoje delo nisam ozbiljnije gledao nego na ovo.“ Fjodor Dostojevski
Roman Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog po mišljenju mnogih kritičara i proučavalaca njegovog dela smatra se krunom autorove spisateljske karijere. Priča o porodici Karamazov Dostojevskom je poslužila kao okosnica za izuzetan filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodnu volju, otuđenost, suparništvo i moral.
Večita borba dobra i zla svevremeno je otelotvorena u likovima Fjodora Pavloviča i njegovih sinova Mitje, Ivana, Aljoše i vanbračnog sina Smerdjakova. Nakon više od jednog veka od objavljivanja ovog romana, autentičnost i psihološka rafiniranost njihovih karaktera ne prestaju da nas intrigiraju i fasciniraju.
„Porodica Karamazov predočava se kao jedan mikrokosmos, u kojem se reflektuju najvažnije protivrečnosti čovekovog bića.“ Maksimilijan Braun
U Posljednjim Stipančićima, jednom od najboljih i najznačajnih romana hrvatskog realizma, Vjenceslav Novak s jedne strane opisuje društveni i javni život Senja u prvoj polovici XIX. stoljeća, koji obilježavaju propadanje pomorske trgovine, klasna i politička previranja te osobito rađanje ilirskih ideja, a s druge privatni život obitelji Stipančić, s naglaskom na muško-ženske odnose. Politički život Senja prikazan je s gledišta muškarca, Ante Stipančića, a privatni sa ženskoga gledišta, koje dijele majka i kći, Valpurga i Lucija Stipančić.
Roman je pogovorom popratila Julijana Matanović.
O autoru:
Vjenceslav Novak (Senj, 1859. – Zagreb,1905.) hrvatski je književnik, glazbeni pisac i skladatelj. Školovao se u Senju, Gospiću, Zagrebu i Pragu, a radio je kao nastavnik glazbe i urednik časopisa. Nakon pjesničkoga početka, u prvim pripovijetkama, neoromantičarskoga tona, tematski je vezan uz rodni Senj i njegovu okolicu (Podgorske pripovijetke, 1889.). Približava se realističkoj poetici te u kasnijim novelama tematizira socijalna pitanja (Nezasitnost i bijeda, U glib, 1901; Iz velegradskog podzemlja, 1905.). Najuspješnijim djelom smatra se roman Posljednji Stipančići (1899.), obiteljska saga u kojoj se političke i društvene promjene prelamaju u sudbini pojedinaca.
Ostale knjige iz kategorije Drame i klasici potražite ovdje.
A možda i nije prava ljubav kada kažem da si moje najmilije; ljubav je to što si moj nož kojim kopam po sopstvenoj duši.
Franc Kafka je upoznao novinarku Milenu Jesensku u Pragu 1920. godine. Bio je u društvu zajedničkih prijatelja i tokom razgovora ona je predložila da prevede dve njegove priče na češki. Milena je živela u Beču, Kafka u Pragu. Mnogo toga ih je razdvajalo: ona je bila nesrećno udata i mlada, a on stariji, bolestan i još uvek veren. Prva pisma su kurtoazna: njih dvoje pišu o svom zdravlju, okolini, književnim člancima, prevodu Kafkinih priča. Malo-pomalo, ton se menja, potreba da razmenjuju vesti jedno o drugom potpiruje patnju zbog razbuktale strasti.
Kafkini dnevnici su predočili istinsku dubinu tog prijateljstva, ali je u njima samo nagovešteno ono što nam otkrivaju pisma, koja se čitaju kao ljubavni roman, ali i izliv očajanja, blaženosti, samooptuživanja i samoponiženja. Zahvaljujući njihovoj izrazitoj neposrednosti i intimnom tonu, ova knjiga pruža uzbudljiv čitalački doživljaj.
Povodom sto godina od Kafkine smrti, Pisma Mileni u novom prevodu Maje Anastasijević, otkrivaju nam ličnost pisca čija je proza utisnula dubok trag u književnost XX veka.
„Po neumoljivosti s kojom otkriva ljudsku veličinu i slabost, strast i kukavičluk, ovo životno svedočanstvo može da se svrsta u red s Rusoovim Ispovestima.“
– Die Welt
„Osim lepote samih pisama, ovo je najznačajniji ključ koji imamo za razumevanje Kafkinih romana i priča.“
– New York Times
„Pisma Mileni Franca Kafke spadaju u najlepše domete književnosti.“
– Die Zeit
