Romani

Autorka bestselera Grabljivica i Ljubav u doba kokaina Autorka Ljubavi u doba kokaina donosi nam još jednu zastrašujuću ljubavnu priču napisanu po istinitim događajima Upoznala sam ga prvog dana srednje škole. Goran je bio četvrta godina, i ceo dan mi nije izlazio iz glave. Bio je lep, visok i zgodan, a bledo mršavo lice ne samo da ga je činilo otmenim već je isticalo krupne crne oči, izražene jagodice i pune crvene usne. Posle škole mi je prišao i izgovorio: „Sad si moja.“ U dubini Banjičke šume, daleko od trim-staze, imali smo svoj panj. Tu sam popušila prvu cigaretu, popila prvo pivo, prvi put dozvolila Goranu da gurne ruku pod moju majicu. Tu, na tom panju, izgovorila sam „da“ kada me je pozvao da idemo kod njega. Goranova soba izgledala je kao da ne pripada stanu u kojem se nalazi. Zidovi su bili tamnosivi, ormar, radni sto i krevet crni, a roletne spuštene. Zapalio je crvenu sveću i tek tada sam videla da na zidu piše: „Čini šta ti je volja i neka ti to bude jedini zakon.“ Na slikama pored natpisa bile su lobanje jarca, pentagrami, naopako okrenuti krstovi… Osetila sam neki nemir u stomaku, a unutrašnji glas mi je govorio: „Beži odavde.“ Ali me je glad sprečila u tome. Neutoljiva glad za Goranom, koja me je s vremenom potpuno preobrazila. Nisam više bila nežna, slaba, ranjiva devojčica. Lik u ogledalu mi se nasmešio i zadovoljno namignuo. Crna duga ravna kosa, potpuno bela koža, oči uokvirene crnim i usne kao krv crvene odavali su moć. Obukla sam crnu mini-haljinu, crne mrežaste čarape, crne salonke, zamahnula kosom i, iskoračivši iz svoje stare ljušture, izašla iz stana. Ritmički bat flekica na tankim visokim štiklama odzvanjao je hodnikom zgrade i podsećao na zvona koja pozivaju na misu. Na moju prvu crnu misu…

Književna nagrada „Tronoški rodoslov“ Nagrada „Branko Ćopić“ Prvi roman o srpskom Černobilju. Vinča, 15. oktobar 1958. U poslepodnevnim satima oglasio se centralni alarm za detekciju povišenog radioaktivnog zračenja. Grupa mladih naučnika je prilikom izvođenja naučnog eksperimenta osetila miris ozona… Ubrzo će svi oni oboleti od radijacione bolesti, za koju, naizgled, nema leka. Preostaje jedino da se u pariskom Institutu „Kiri“ obave eksperimentalne, humane transplantacije koštane srži, prve u svetu. Naravno, ako se prethodno nađe dovoljno građana Pariza koji bi rizikovali život da pokušaju da pomognu potpunim strancima... Sudbine obolelih, ljubav između jedne pacijentkinje i jednog francuskog lekara i sklapanje prijateljstava odvijaju se daleko od očiju javnosti, čemu doprinose i politički pritisci. Nakon višedecenijskog izbegavanja teme radijacije u Vinči Goranu Milašinoviću je pošlo za rukom da priču o srpskom Černobilju ispriča efektno i sa mnogo detalja.

Najlepši i najtužniji roman o Kosovu. „Pri određenom položaju i odnosu zvezda, sve se i ovde, na Zemlji, mora ponoviti. Jula 1879. i maja 1970. godine, isto je bilo rastojanje od Vlašića do Sjevernjače i od Velikih Kola do Marsa i Jupitera. Zato je u maju 1970. Ivan Stepanovič Jastrebov, to jest ja, opet postavljen za carskog konzula u Prizrenu. Ne baš u Prizrenu, već ovde u Đakovici, ali razdaljina je mala i bez značaja... Smrt je privid, ona ne postoji. Budućnost je u prošlosti i prošlost u budućnosti: sve se vrti u krugu koji više sile kotrljaju nebesima. I kad se, u tome kotrljanju i tumbanju vremena, ponove negdašnje prilike, opet će se stoičar povezivati sa epikurejcem i ubijati Cezara, opet će onaj pustolov pucati u Puškina, opet će Rusija biti Rusija i pravoslavna, opet će... Opet će Srbi osloboditi Kosovo!“ *** „Zbilja: šta je meni Kosovo? Evo me u Nikšiću, u ženinom stanu, živim od ženine plate, buljim u ruševine kule u kojoj su, nekad, poturčeni i bijesni Mušovići begovali. Sve je tuđe oko mene. Nemam ni svog stana, ni svog staništa, ni posla, ni svog zavičaja. Selo Jugovići, gdje sam rođen, od rođenja moga ne postoji. U selo Osmanoviće, gdje sam odrastao, više svraćati ne smijem. Ja sam njih, poručuju mi Osmanovići, moji Osmanovići, na Kosovu osramotio. Ne znam gdje mi je majka Ljubica sahranjena, a ne mogu obići ni grob pomajke Rabije, jer sam zločinac, izdajnik. Sve sam, zbog Kosova, izgubio! Roditelje, djetinjstvo, groblja, čak i svoje zanimanje. Zbog Kosova sam postradao na Kosovu i prognan sa Kosova. Zbog Kosova sam izgubio i Kosovo!“

Od autorke svetskog bestselera SPQR. „Remek-delo savremene istoriografije.“ – Time Magazine Putovanje kroz istoriju rimske imperije ne bi bilo potpuno bez sveobuhvatnog razumevanja ključne figure koja je oblikovala njen tok – rimskog cara i saznanja kako je zapravo bilo vladati, a kako biti podanik u svetu drevnog Rima. U svom međunarodnom bestseleru SPQR Meri Bird ispričala je hiljadugodišnju priču o starom Rimu. Sada su u središtu pažnje carevi koji su vladali Rimskim carstvom, od Julija Cezara (ubijenog 44. godine p. n. e.), do Aleksandra Severa (ubijenog 235. godine n. e.). Rimski car nije uobičajeni hronološki prikaz rimskih vladara: ludaka Kaligule, čudovišta Nerona, filozofa Marka Aurelija. Meri Bird postavlja šira pitanja: Kakvu su moć carevi zaista imali? Da li je rimska palata zaista bila toliko okrvavljena? Autorka koristi svoj nenadmašni narativni stil kako bi nam osvetlila život careva, politiku, intrige i nasleđa, raskrinkavajući mnoge mitove i predrasude koje i danas postoje. Ova knjiga zadire pravo u srce rimskih (i naših) maštarija o tome šta znači biti Rimljanin i nudi nam prikaz rimske istorije kakav do sada nismo videli. „Autorka majstorski balansira između akademske preciznosti i pripovedačkog šarma, između anegdota i analize što je svrstava među najbolje istoričare našeg vremena.“ – Guardian „Pronicljivo istraživanje ljudske prirode i složenosti vlasti koje može uticati na naše razumevanje savremenog sveta.“ – New York Times „Majstorsko delo. Ispitivanje krhke granice između moći, predstave i propagande koje su oblikovale vladavinu rimskih careva.“ – Sunday Telegraph „Meri Bird je rok zvezda među istoričarima.“ – Financial Times

Žig komunizma Čitajući drugu knjigu Pavelićevog testamenta – Žig komunizma, otkrićete kako je u Jugoslaviji stvorena „duboka država“, koja još postoji u Srbiji! Ko čini „duboku državu“ danas u Srbiji? Potomci Titove političke elite čiji su pripadnici regrutovani među ustašama, domobranima i partizanima. Kadrovi „duboke države“ regrutovani su i među Srbima koji su se istakli u ubijanju Srba, tokom Drugog svetskog rata i posle njega. Pavelićev testament, knjiga druga – Žig komunizma jeste knjiga tajni! U njoj ćete pronaći svoje dede i pradede kao dželate ili kao žrtve komunista. Zastrašujuće je koliko je komunista u Srbiji radilo za Abver i Gestapo, a posle rata su bili „ugledni“ rukovodioci. Neću da vam tajim da su mnogi ugledni Beograđani bili sovjetski agenti koji su znali da su ustaše i komunisti bili zavetovani da slome kičmu srpstvu na Balkanu. Titoizam i titoisti i dalje vladaju Srbijom. Evo vam test pitanja: da li su vaši prijatelji za to da se Titovi posmrtni ostaci (ako su uopšte u grobu) vrate Vatikanu ili Beču, pošto je on bio „crveni Habzburg“, a da se na tom mestu podigne spomenik herojima Jugoslovenske vojske u otadžbini i đeneralu Draži Mihailoviću, za koga je tokom Drugog svetskog rata bila cela Srbija? Vlastodršci će na ovo pitanje odgovoriti: „Nije sada vreme da se delimo!“ Međutim, iza tog odgovora krije se njihov strah od gubljenja privilegija koje im daju zapadne službe jer one i dalje kontrolišu Srbiju! Vaš Dejan Lučić

Uzbudljiva treća knjiga iz svetskog bestseler serijala Noćna škola. Sve se raspada... Stameni zidovi Akademije Simerija vekovima su štitili decu britanske elite. Međutim, ti zidovi sad polako pucaju. A ako se oni sruše, Eli Šeridan zna da ništa neće moći da je spase. Moćno i opasno tajno društvo – koje upravlja ne samo školom već i vladom, medijima i korporacijama – okreće se samo protiv sebe. Elina baka još uvek drži moć u svojim rukama, ali svi misle da vreme njene vladavine ističe. Sledeći naslednik je Natanijel, koji je ubio Eline drugarice. Ako on preuzme vlast, sve je izgubljeno. Besna i uspaničena, Eli odbacuje sve koji je okružuju. Ona želi osvetu. Želi pravdu. Međutim, neke bitke ne može dobiti sama. Eli mora naučiti da veruje drugima, ili će izgubiti sve. „Ako ste čekali da saznate odgovore u vezi s Noćnom školom i Organizacijom, ne brinite, odgovore ćete dobiti. I ranije je bilo nagoveštaja i ponešto se naslućivalo, ali u Rascepu svrha Noćne škole postaje kristalno jasna – i jezivija nego ikad.“ The Nocturnal Library „Rascep predstavlja božanstven spoj misterije, akcije, ljubavi i prijateljstva. Jedva čekam da se vratim ovim likovima i priči, ovom zanosno jezivom internatu i da vidim kuda će nas ova priča dalje odvesti!“ Fluttering Butterflies Blog „Upozorenje: ova knjiga izaziva tešku zavisnost i posvetićete se njenom čitanju radije nego bilo čemu drugom.“ TheSprout.co.uk

„Neodoljiv ep.“ Dejli telegraf „Nezaboravno.“ Izabel Aljende „Trijumf.“ Fajnenšel tajms „Ovaj roman neće dotaknuti samo najtvrđa srca...“ Gardijan „Ovo je snažno delo, koje tera na razmišljanje“ Literari rivju „Majstorsko pripovedačko tkanje... Hoseini je pisac od čije veštine zastaje dah.“ Ivning standard „Hoseini poseduje onaj redak dar, dikensovski osećaj za priču.“ Dejli telegraf „Strastvena, žestoka pripovest.... potresna i stvarna.“ Imidž Marijam je tek petnaest godina kada je šalju u Kabul da se uda za nesrećnog i ogorčenog Rašida, trideset godina starijeg od nje. Gotovo dve decenije kasnije, u zemlji koja ubrzano tone u propast, tragedija pogađa petnaestogodišnju Lejlu, koja mora da napusti svoj dom i stupi u Marijamino nesrećno domaćinstvo. Lejla i Marijam naći će utehu jedna u drugoj, njihovo prijateljstvo postaće veza snažna kao veza dve sestre, neraskidiva kao veza majke i kćerke. Kako vreme prolazi, u Avganistanu na vlast dolaze talibani, ulice Kabula ječe od puščane paljbe i bombi, a život se pretvara u očajničku borbu protiv gladi, surovosti i straha. Istrajnost dve žene nailazi na iskušenja koja nisu mogla da naslute ni u najgorim košmarima. A ipak, ljubav ume da čoveka natera na nezamisliva dela, da mu pomogne da čudesnim junaštvom prevaziđe najstrašnije prepreke. Na kraju ljubav pobeđuje smrt i uništenje. Hiljadu čudesnih sunaca je nezaboravan portret jedne ranjene zemlje i istinski dirljiva priča o porodici i prijateljstvu. Istovremeno prelepa i teška, priča o jednom nemilosrdnom vremenu, nesvakidašnjem prijateljstvu i neuništivoj ljubavi.

Dobitnica Vitalove nagrade i Evropske nagrade za književnost „Moglo bi se reći da je ovo roman o odrastanju u vremenima koja su pogodna za sve osim za odrastanje. O ženama koje su prebrzo sazrele, suočavajući se sa svojim strahovima i sudbinama. Tu je i vojska, čudna i crna, ali tu je i more, zavodljivo uvijek onako kako zna da bude. Tu su i prve nesigurne ljubavi, tu su i prva iskušenja i prvi tereti ženskosti, nametnuti u divljim i podmuklim etapama vremena u kojima muškarci pišu istoriju. A ova nepoznata i nevidljiva istorija, važnija od one koju ćemo učiti kasnije u školskim klupama, ispisana je iskreno i čisto, uvjerljivo i potresno, baš onako kakav i sam život jeste.“ – Stevo Grabovac „Majstorsko pripovijedanje Tanje Stupar Trifunović vodi nas u davno ostavljeni, bajkoviti, mitski svijet djetinjstva, čiji se pejzaž pred nama rastvara u čudesne metafore. Rat i izbjeglištvo ostaju u sjeni života koji se nekada odvijao i utjecao na sudbine likova. U tim sudbinama prepoznajemo vlastite poraze, traume, strasti, ljubavi, smrti i rijetke odbljeske sreće. Kada roman napiše pjesnikinja, još k tomu izvrsna, to bi trebala biti svetkovina za čitatelje jer pred sobom zasigurno imaju dragulj.“ – Magdalena Blažević „Ovo je roman o Vanji, ali i roman o Mileni s plavim očima u kojima su nebo i sloboda. Ovo je roman za sve one koji znaju da je svaki san ’razderan svirepošću svijeta’. Tanja Stupar Trifunović slika odrastanje koje neprestano boli i vara, koje i ubija i čeliči. Pišući otvoreno o nasilju nad telom i duhom, ona nam se obraća i obzirno i odrešito, ne plašeći se nijednog bezdana, nijednog poriva, nijedne kazne. Redak je u književnosti savez nemira i strasti koji tako dostojanstveno slije u reči radost i gorčinu, užas i stid.“ – Vladislava Gordić Petković