BELO SE PERE NA DEVEDESET

Dobitnica nagrade Kresnik

Bronja stanuje u Vojkovoj, ulici u kojoj uvek sija sunce. Njena kuća miriše na zagorelo mleko i buhtle. Porodici Žakelj često dolaze gosti, a kad svi sednu za trpezarijski sto, baka Dada kaže da imaju zasedanje kućnog saveta. U kuhinji se sve radi, razvlači se testo za štrudlu, zavija se savijača, lupaju se šnicle, razvija se testo za rezance, tamo se i pegla. Ukućani i komšije kafenišu po ceo dan i ispijaju šljivovicu. Uvek se puši.

U 19.30 porodica se okuplja da gleda Dnevnik. Televizor se uključi u 19.13 da se zagreje do 19.15 za crtani. Bronja voli da gleda druga Tita. Jedva čeka da poraste pa da učestvuje na radnim akcijama gde se pevaju pesme i dobija za užinu zemička i kobasica.

Pa ipak, ništa u budućnosti nije kako je mala Bronja zamišljala. Belo se pere na devedeset je priča o odrastanju satkana od dobro poznatih, u kamen uklesanih pravila života u Jugoslaviji. Naivnim rečima deteta koje sve vidi i sve prati, Bronja brani taj svet od zaborava. Dok je pratimo kako stasava u mladu devojku, Bronjin pripovedački glas sazreva, pronalazeći tople reči i za najpotresnije ljudske sudbine.

„Bronja Žakelj zaranja u sećanja, ponekad lična, ponekad kolektivna, u beskrajne izvore anksioznosti, poput bolesti, gubitka, smrti, poricanja, laži i usamljenosti, uz svetlucavi zvuk književne duše koja nikada nije izgubila osećaj za dečju igru, radost i slobodu. Sa lakoćom iznosi sve strašne stvari kojih ni sama nije bila pošteđena, osvetljavajući realnost ljudskog stanja: da su ljudi bolno sami i da odrasli često mnogo lakše odustaju nego deca.“
– Žiri nagrade Kresnik