OPROSTI MI, ROUZ GOULD

Neodoljiva priča o svetu intriga, senzualnosti i moći, u kojem carstvom ne vladaju ni sila ni politika, već lepe i tajanstvene žene iza zidova harema. Dramatična, nezaboravna priča o surovosti i strasti smeštena u veliki harem Otomanskog carstva. U Konstantinopolju vlada samo jedan čovek: Sultan Sulejman Veličanstveni. U srcu njegove palate nalazi se harem, u kojem žive stotine božanstvenih žena – neke od njih su supruge, neke konkubine, a neke obične robinje. Među njima je i Gilbehar, sultanova miljenica i majka njegovog naslednika; Đulija, kći jednog italijanskog plemića, oteta kada je sa ljubavnikom pokušala da pobegne iz Venecije; Hirem, Tatarka iz ruskih stepa. Svaka od ove tri žene je lepa, ali je Hirem najopasnija – beskrupulozna u želji da vlada haremom, a na kraju i samim sultanom. Pametna i moćna, ona pažljivo smišlja propast rivalki i umiljava se vladaru, što je stavlja u sam centar carske moći. Upravo će zbog opsednutosti ovom devojkom, Hirem, Sulejman izgubiti saveznike i sinove, a na kraju ostati i bez carske loze. „Neodoljiva priča koja će vas povesti u svet intriga, konkubina i strasti.“ – Booklist Reizdanje ove knjige u okviru edicije Deset knjiga za deset godina nastaje povodom desetogodišnjice od osnivanja Vulkan izdavaštva. Kako je reč o knjizi koja, kako zbog svoje književne vrednosti, tako i zbog broja čitalaca do kojih je našla put, zavređuje naročito mesto u amalgamu brojnih Vulkanovih izdanja, ona se sasvim opravdano našla i među deset istaknutih knjiga ove izdavačke kuće.

Kada sve nestane, a budućnost više ne postoji, šta nam preostaje? Na Siciliji koja je postala samo ogromna ruševina, jedna tvrdoglava i hrabra devojčica kreće u potragu za svojim bratom. Među spaljenim poljima i tajanstvenim šumama, među ostacima trgovačkih centara i napuštenih gradova, među velikim pustim prostranstvima koje je priroda ponovo osvojila i divljim zajednicama preživelih, Anin vodič je sveska koju joj je ostavila majka, sa uputstvima kako da preživi. Pre nego što je umrla, majka je njoj i bratu rekla da se vole i da se nikada ne rastaju. Rekla im je da će ih, kada zakorače u punoletstvo, odneti bolest. Ali rekla im je i da će neko, negde, nekad, imati lek. I tako, iz dana u dan, Ani postaje sve jasnije da pravila iz prošlosti više ne važe i da će morati da izmisli nova. Poput svetlosti koja se pali u tami i širi svoje zrake, Amanitijev roman razotkriva nesigurnosti, impulse srca i nekontrolisanu snagu života. Jer, kao što će Ana shvatiti, „život nam ne pripada, on nas prožima“.